OKTAV MIRBO, PRAVDOTVORACPosle poluvekovnog ispatanja, najzad je priznata, sa zakanjenjem, genijalnost i modernost Oktava Mirboa (1848-1917), “pravdotvorca” koji je, po reima Emila Zole, “dao svoje srce bednicima i paenicima ovoga sveta”. Krajnje je vreme, danas, da se krene u otkrivanje jednog ogromnog, raznolikog i neobino aktuelnog opusa, od koga je do danas bio poznat samo mali deo. U svim svojim delima, Mirbo je, poput svojih ”bogova” Ogista Rodena i Kloda Monea, pokuao da iz korena izmeni pogled svojih savremenika. Hteo je da nam otvori oi, i da nas natera da otkrijemo bia i stvari, vrednosti i institucije, onakve kakvi su, a ne onakve kakvima smo mi imali uslova da vidimo – ili pre, da ne vidimo. Jo 1877. on daje piscu zadatak da primora “hotimine slepce” da ”pogledaju Meduzu u lice”. Pamfletist, umetniki kritiar, romanopisac i dramatiar, Mirbo je dakle pre svega veliki demistifikator. VELIKI DEMISTIFIKATORU oima ”dobromisleih” ljudi i licemera svih vrsta, njegov ”zloin” je u tome to je naveo drutvo da sebe sagleda u svoj nagoti i da se ”zgrozi nad samim sobom”. Poto se sablaznio nad svim onim to je vredjalo njegove zahteve za Istinom i Pravdom, postao je sablanjiv u oima monika ovoga sveta, to je, posle smrti, skupo platio. Mirbo je naime, tokom etrdeset godina, sa vedrom okrutnou, raskrinkavao, naterivao da se ”mrte”, sve one koje zaludan narod, propisno zaglupljen, uporno potuje: demagoge, gusare u politici; pekulante i prevarante, pirate na berzi i ajkule u industriji i trgovini; ”moralna udovita” neuvenog represivnog sistema zvanog ”Pravda”; ”mrvitelja dua” u Crkvama; hohtaplere u umetnosti i knjievnosti, lutane i majstore pevae u podmitljivoj i umrtvljenoj tampi; i sve buruje koji se bogate na bedi siromaha i koji su se, bez ikakvog saaljenja, bez ikakvog ”umetnikog oseanja” i bez ikakvog linog stava, obskrbili, radi svog moralnog i intelektualnog konfora, neiskorenjivom i ubistvenom mirnom saveu. Oni su proizvodi jednog drutva na umoru, u kome se sve kree u obrnutom smeru od zdravog razuma i pravde, i u kome, pod vidom ”demokratije” i ”drave”, bezobzirna manjina nekanjeno eksploatie, gazi, otudjuje i sakati veinu, svedenu na stanje ”larve”. Ona obezvredjuje genijalnost, poniava umetnost i pretvara sve, ljude i stvari, talenat i ast, u obinu robu, podredjenu neumoljivom zakonu ponude i potranje. Na ruevinama ljudskih vrednosti, ona podie oltare kapitalistikom bogu sa ljudskim likom, koji vlada celom zemaljskom kuglom i pretvara je u zastraujui ”vrt muenja”: Zlatnom teletu. Poruka, avaj! nije izgubila nita od svojeBIOGRAFSKA BELEKAOktav Mirbo (1848-1917), novinar, polemičar, književni kritičar, romansijer i dramski pisac jedna je od najinteresantnijih i najoriginalnijih figura književnog sveta iz perioda Belle époque. Mladost je proveo u selu Remalar (Rémalard) koje ga je gušilo, školovao se jedno vreme u jezuitskom koležu u Vanu (Vannes) i, pošto je iz njega u petnaestoj godini isključen pod više nego sumnjivim okolnostima, biva prinudjen, sav u očajanju, da uči beležnički posao u mučeničkoj samoći. Posle traumatičnog iskustva koje je doneo rat 1870. godine, prihvata poziv bonapartističkog vodje Dikea, bivšeg poslanika iz Orna, da bude njegov lični sekretar. Ovaj ga dovodi u Pariz i uvodi u L'Ordre de Paris, zvanični organ L’ Appel au peuple. To će biti početak jednog dugog perioda zbog kojeg će Mirbo kasnije imati snažno osećanje krivice : naizmenično, ponekad i istovremeno, Mirbo ima ulogu posluge - budući da je bio lični sekretar Digeov (Dugué), kasnije sekretar Artira Mejera (Arthur Meyer), glavnog urednika lista Gaulois - ‘’prostituisao’’ je svoj talenat (bio je honorarni novinar lista L‘Ordre, a zatim je pisao i za L‘Ariégeois, bili su to bonapartistički listovi, onda za monarhistički Gaulois i za anitoportunistički i antisemitski Grimaces – avaj!), a bio je i ‘’rob’’ (napisao je dvanaestak romana i novela po narudžbini, kaoto su, pre svih, Štitonoša (L’Ecuyère), Maršalovica (La Maréchale), Smešne ljubavi (Amours cocasses) i Lepa gospodja Le Vasar (La Belle Madame Le Vassart). Tek tokom 1884. godine, posle burne veze sa Židit Vimer (Judith Vimmer), ženom sumnjivog morala (Juliette iz romana Raspeće), postaje svestan negativnog bilansa svog života, te se povlači u Bretanju, a po povratku u Pariz započinje svoje mukotrpno ‘’iskupljenje’’: od tada svoju iskričavu reč neuporedive delotvornosti stavlja u službu sopstvenih ideja, socijalne pravde i promocije vrhunskih umetnika.
pod naslovom Na zadatku (En mission), kao i jedan neobičan preegzistencijalistički roman inspirisan Van Gogom čije je delo Mirbo tek upoznao i koji za temu ima tragediju umetnika: Na nebu (Dans le ciel, 1892-1893). Isto tako, započinje dugu saradnju sa listom Journal (ta saradnja će trajati deset godina) i piše tragediju Loi pastiri (Les Mauvais bergers) čija je tema bliska temi Žerminala i u kojoj će glumiti Sara Bernar i Lisjen Gitri u decembru 1897. Afera Drajfus će izvući Mirboa iz neurastenije i okrenuti ga ka društveno korisnom delovanju. Uključuje se u Aferu Drajfus sa njemu svojstvenom plemenitošću već 28. novembra 1897, dakle dva dana posle Emila Zole. Mirbo tada piše tekst za drugu peticiju intelektualaca i prati svakoga dana Zolu na sudjenje. Plaća za njega 7.500 franaka i dobija 30.000 da plati mnogobrojne kazne koje je dobio autor teksta J’accuse, učestvuje na brojnim protestima drajfusovaca u Parizu i po unutrašnjosti i, što je važno, objavljuje u listu L’Aurore pedesetak hronika u kojima nastoji da pokrene radničku klasu i predstavnike intelektualnih profesija, ismejava nacionaliste, sveštenstvo i antisemite koristeći se, pri tom, sa radošću, izmišljenim intervjuima. Više od mesec dana prati sa zgražanjem Drajfusov proces u Renu, i, obeshrabren, vraća se u Pariz. Kao posledica dubokog pesimizma u koji je Mirbo zapao, svetlost dana će, jedno za drugim , ugledati sledea njegova dela: Vrt muenja 1899. – to je književno čudovište koje čini pačvork tekstova različitih po vremenu nastanka i po tonu, zatim Dnevnik jedne sobarice, objavljen 1900. – ligosanje ropstva modernog vremena kao što je postojanje posluge kao i razotkrivanje nakaradnog naličja buržoazije, i, na kraju, 1901. pojavljuje se kolaž sačinjen od pedesetak okrutnih priča koje su objavljivane u štampi tokom petnaest poslednjih godina pod naslovom 21 dan jednog neurastenika (Les 21 jours d’un neurasthénique). U aprilu 1903. veliki uspeh doživljava njegova velika klasična komedija naravi i karaktera Posao je posao (Les Affaires sont les affaires) izvedena na sceni pozorišta Komedi fransez (Comédie française). U tom komadu Mirbo napada klasu skorojevića i razotkriva svemoć novca kroz lik Isidora Lešaa (Isidore Léchat), čoveka koji se bavi mnogim poslovima i koji postaje tip. Predstava doživljava veliki uspeh u Nemačkoj, Rusiji, Sjedinjenim američkim državama i nekim drugim zemljama. Stekavši bogatstvo, Mirbo mnogo redje piše za novine (istaknimo ipak njegovu šestomesečnu saradnju sa listom L’Humanité tokom 1904) i napušta romaneskni žanr nasledjen iz XIX veka, pokušava da unese novine u njega udaljavajući ga od naturalizma: 1907. objavljuje priču o putovanju kroz Belgiju, Holandiju i Nemačku 628-É (La 628-E8), a junak te priče je njegov automobil; 1913. objavljuje rableovsku fantaziju inspirisanu njegovim psom – Dingo. Isto tako, u pozorištu Comédie francaise izvodi se njegova komedija Ognjište (Le Foyer), koja izaziva skandal jer razotkriva milosrdje od koga se pravi posao i ekonomsku i seksualnu eksploataciju adolescentkinja. Sve bolesniji i ogorčeniji, Mirbo postaje gotovo nesposoban da piše (ipak, napisao je jednu brošuru o prostituciji Ljubav žen koja se prodaje (L’amour de la femme vénale), koja će biti objavljena posle njegove smrti… i to u Bugarskoj!), povlači se u Tril (Triel), gde pokušava da se oporavi od nečoveštva ljudi okružen cvećem i platnima svojih prijatelja slikara. Prvi svetski rat dovodi ovog nepopravljivog pacifistu do najdubljeg očajanja imajući u vidu činjenicu da je neprestano ukazivao na zloinake ratne nastranosti i da se zalagao za francusko-nemačko prijateljstvo. Umro je na svoj 69. rodjendan, 16. februara 1917. Nekoliko dana kasnije, njegova supruga objavljuje u listu Le Petit Parisien njegov navodni Politički testament (“Testament politique d’Octave Mirbeau“), koji je na njen zahtev sastavio otpadnik Gistav Erve (Gustave Hervé). Piščevi prijatelji uzaludno razotkrivaju tu dezinformaciju koja će na dugi period ukaljati uspomenu na Oktava Mirboa. I zaista, Mirbo će proći kroz šezdesetogodišnji period čistilišta. Naravno, pojavljuju se redovno nova izdanja njegova dva najpoznatija romana, njegov komad Les affaires sont les affaires u više navrata je postavljan na repertoar, u periodu od 1934. do 1936. svetlost dana je ugledalo nekoliko njegovih dela objedinjenih u celinu pod naslovom koji bi mogao da prevari – Sabrana dela (Oeuvres complètes). Ipak, poznat je samo jedan mali deo njegovog ogromng stvaralaštva; nema ispravnog čitanja Mirboovog dela i on je često posmatran kao naturalista ili čak kao pornografski pisac i čovek koji menja svoja politička ubedjenja; što se tiče univerzitetske nastave i školskih udžbenika, situacija je još gora, postoji tek nekoliko teza anglosaksonskih autora koji se bave njegovim delom. Stvari počinju da se menjaju krajem sedamdesetih godina XX veka zahvaljujući Iberu Žijenu (Hubert Juin) koji objavljuje Mirboove romane u kolekciji ‘’Kraj veka’’ (Fin de siècle), zatim osamdesetih godina XX veka, kada se pojavljuju prvi radovi univerzitetskih profesora, a situacija se naročito poboljšava počev od devedesetih godina XX veka: objavljena je prva Mirboova biografija, Oktav Mirbo,proklinjač vernoga srca (Octave Mireau, l’imprécateur au coeur fidèle); objavljeno je tridesetak knjiga sa dotad neobljavljenim tekstovima (Dans le ciel, Contes cruels, Combats pour l’enfant, Paris déshabillé, Combats esthétiques, Lettres de l’Inde, L'amour de la femme vénale, Chroniques du Diable, Amours cocasses, Noces parisiennes, Premières chroniques esthétiques), prepiska sa Alfredom Bansarom (Alfred Bansard), Klodom Moneom (Claude Monet), Kamijem Pisaroom (Camille Pissarro), Ogistom Rodenom (Auguste Rodin) i Žanom Gravom (Jean Grave)…; organizovana su tri medjunarodna naučna skupa a objavljeni su i zbornici sa tih skupova; 1993. počelo je sa radom Društvo Oktav Mirbo (Société Octave Mirbeau), koje izdaje Sveske Oktav Mirbo (Cahiers Octave Mirbeau); istraživanja na univerzitetskom nivou sve su brojnija i u Francuskoj i u inostranstvu; veliki uspeh predstava Ognjište (Le foyer) i Poao je poao (Les Affaires sont les affaires); brojne dramske adaptacije Mirboovih romana, priča i khronika; skorašnje objavljivanje prvog kritičkog izdanja Romaneskno stvaralaštvo i pozorište Oktava Mirboa, (Œuvre romanesque et théâtre de Mirbeau), za koje smo se mi pobrinuli… Oktav Mirbo je konačno zauzeo mesto koje mu pripada : jedno od najznačajnijih u našoj književnosti. Prototip je angažovanog pisca, on je anarhista i individualac i veliki demisifikator ljudske prirode i institucija koje otudjuju ljude, tlače ih i ubijaju. Začeo je estetiku otkrovenja i odredio sebi misiju da ‘’one koji se ponašaju kao da ne vide prisili da pogledaju Meduzu u lice’’. Zato je počeo da preispituje, ne samo buržoasko društvo i kapitalističku ekonomiju, nego i vladajuću ideologiju i tradicionalne književne forme, jer svi oni doprinose umrtvljavanju savesti i stvaranju lažne i nepotpune slike o našoj sudbini i o sudbini društva. Naročito se isticao u borbi za napuštanje tzv. realističkog romana. Odbacujući naturalizam, akademizam i simbolizam, našao je svoj put negde izmedju impresionizma i ekspresionizma, a veliki broj pisaca dvadesetog veka njegovi su dužnici. Pjer Mišel
|
||
  |
||
