ОКТАВ МИРБО, ПРАВДОТВОРАЦПосле полувековног испаштања, најзад је призната, са закашњењем, генијалност и модерност Октава Мирбоа (1848-1917), “правдотворца” који је, по речима Емила Золе, “дао своје срце бедницима и паћеницима овога света ”. Крајње је време, данас, да се крене у откривање једног огромног, разноликог и необично актуелног опуса, од кога је до данас био познат само мали део. У свим својим делима, Мирбо је, попут својих ”богова” Огиста Родена и Клода Монеа, покушао да из корена измени поглед својих савременика. Хтео је да нам отвори очи, и да нас натера да откријемо бића и ствари, вредности и институције, онакве какви су, а не онакве каквима смо ми имали услова да видимо – или пре, да не видимо. Још 1877. он даје писцу задатак да примора “хотимичне слепце” да ”погледају Медузу у лице”. Памфлетист, уметнички критичар, романописац и драматичар, Мирбо је дакле пре свега велики демистификатор. ВЕЛИКИ ДЕМИСТИФИКАТОРУ очима ”добромислећих” људи и лицемера свих врста, његов ”злочин” је у томе што је навео друштво да себе сагледа у свој наготи и да се ”згрози над самим собом”. Пошто се саблазнио над свим оним што је вређало његове захтеве за Истином и Правдом, постао је саблажњив у очима моћника овога света, што је, после смрти, скупо платио. Мирбо је наиме, током четрдесет година, са ведром окрутношћу, раскринкавао, натеривао да се ”мрште”, све оне које залудан народ, прописно заглупљен, упорно поштује: демагоге, гусаре у политици; шпекуланте и преваранте, пирате на берзи и ајкуле у индустрији и трговини; ”морална чудовишта” нечувеног репресивног система званог ”Правда”; ”мрвитеља душа” у Црквама; хохштаплере у уметности и књижевности, лутане и мајсторе певаче у подмитљивој и умртвљеној штампи; и све буржује који се богате на беди сиромаха и који су се, без икаквог сажаљења, без икаквог ”уметничког осећања” и без икаквог личног става, обскрбили, ради свог моралног и интелектуалног конфора, неискорењивом и убиственом мирном савешћу. Они су производи једног друштва на умору, у коме се све креће у обрнутом смеру од здравог разума и правде, и у коме, под видом ”демократије” и ”државе”, безобзирна мањина некажњено експлоатише, гази, отуђује и сакати већину, сведену на стање ”ларве”. Она обезвређује генијалност, понижава уметност и претвара све, људе и ствари, таленат и част, у обичну робу, подређену неумољивом закону понуде и потражње. На рушевинама људских вредности, она подиже олтаре капиталистичком богу са људским ликом, који влада целом земаљском куглом и претвара је у застрашујући ”врт мучења”: Златном телету. Порука, авај! није изгубила ништа од своје актуелности. БИОГРАФСКА БЕЛЕШКАОктав Мирбо (1848-1917), новинар, полемичар, књижевни критичар, романсијер и драмски писац једна је од најзанимљивијих и најоригиналнијих фигура књижевног света из периода Belle époque. Младост је провео у селу Ремалар (Rémalard) које га је гушило, школовао се једно време у језуитском колежу у Вану (Vannes) и, пошто је из њега у петнаестој години искључен под више него сумњивим околностима, бива принуђен, сав у очајању, да учи бележнички посао у мученичкој самоћи. После трауматичног искуства које је донео рат 1870. године, прихвата позив бонапартистичког вође Дикеа, бившег посланика из Орна, да буде његов лични секретар. Овај га доводи у Париз и уводи у L'Ordre de Paris, званични орган L’Appel au peuple. То ће бити почетак једног дугог периода због кога ће Мирбо касније имати снажно осећање кривице : наизменично, понекад и истовремено, Мирбо има улогу послуге - будући да је био лични секретар Дигеов (Dugué), касније секретар Артира Мејера (Arthur Meyer), главног уредника листа Gaulois - ‘’проституисао’’ је свој таленат (био је хонорарни новинар листа L‘Ordre, а затим је писао и за L‘Ariégeois, били су то бонапартистички листови, онда за монархистички Gaulois и за анитопортунистички и антисемитски Grimaces – авај!), а био је и ‘’роб’’ (написао је дванаестак романа и новела по наруџбини, као што су, пре свих, Штитоноша (L’Écuyère), Маршаловица (La Maréchale), Смешне љубави (Amours cocasses) и Лепа госпођа Ле Васар (La Belle Madame Le Vassart). Тек током 1884. године, после бурне везе са Жидит Вимер (Judith Vimmer), женом сумњивог морала (Juliette из романа Распеће), постаје свестан негативног биланса свог живота, те се повлачи у Бретању, а по повратку у Париз започиње своје мукотрпно ‘’искупљење’’: од тада своју искричаву реч неупоредиве делотворности ставља у службу сопствених идеја, социјалне правде и промоције врхунских уметника. Прво дело које објављује под својим именом у новембру 1885. године јесте збирка новела Писма из моје колибе (Lettres de ma chaumière), која за оквир имају Нормандију и Финистер, представља се као антитеза предусретљивости Алфонса Додеа, пружајући прилично мрачну слику човека и друштва, која ће бити још више наглашена у следећа три, више или мање, аутобиографска романа : Распеће (Le Calvaire, 1886), у коме Мирбо врло мало говори о својој вез са Жидит; Опат Жил (L’Abbé Jules, 1888), у коме, под утицајем Достојевског чије је дело тек био открио, примењује принципе психологије да би представио лик једног католичког свештеника који је сав у отпору према социјалној неправди и покварености Цркве; и Sébastien Roch (1890), где дирљиво описује ‘’уморство душе једног детета’’ које је починио један језуита насилник, а причу смешта у колеж Сен-Франсоа-Гзавије (Saint-Francois-Xavier) у Вану. Истовремено, сарађује у листовима Gaulois, La France, L‘Événement, Le Matin, Gil Blas, Figaro и у Écho de Paris: Започиње уметничке битке (одушевљен је радовима Родена, Монеа и импресионостичким сликарима, па онда и Ван Гогом, Камијем Клоделом и Мајолом) и оне политичке (приближава се анархистима, напада Буланжеове присталице, национализам, колонијализам, милитаризам, као и ‘’лоше пастире’’ свих вероисповести, који се служе општим правом гласа да би што боље оглобили стадо и испланирали како да униште и заглупе људе). Као последица дубоког песимизма у који је Мирбо запао, светлост дана ће, једно за другим , угледати следећа његова дела: Врт мучења 1899. – то је књижевно чудовиште које чини пачворк текстова различитих по времену настанка и по тону, затим Дневник једне собарице, објављен 1900. – жигосање ропства модерног времена као што је постојање послуге као и разоткривање накарадног наличја буржоазије, и, на крају, 1901. појављује се колаж сачињен од педесетак окрутних прича које су објављиване у штампи током петнаест последњих година под насловом 21 дан једног неурастеника (Les 21 jours d’un neurasthénique). У априлу 1903. велики успех доживљава његова велика класична комедија нарави и карактера Посао је посао (Les Affaires sont les affaires) изведена на сцени позоришта Комеди франсез (Comédie française). У том комаду Мирбо напада класу скоројевића и разоткрива свемоћ новца кроз лик Исидора Лешаа (Isidore Léchat), човека који се бави многим пословима и који постаје тип. Представа доживљава велики успех у Немачкој, Русији, Сједињеним америчким државама и неким другим земљама. Стекавши богатство, Мирбо много ређе пише за новине (истакнимо ипак његову шестомесечну сарадњу са листом L’Humanité током 1904) и напушта романескни жанр наслеђен из XIX века, покушава да унесе новине у њега удаљавајући га од натурализма: 1907. објављује причу о путовању кроз Белгију, Холандију и Немачку 628-É8 (La 628-E8), а јунак те приче је његов аутомобил; 1913. објављује раблеовску фантазију инспирисану његовим псом – Dingo. Исто тако, у позоришту Comédie francaise изводи се његова комедија Огњиште (Le Foyer), која изазива скандал јер разоткрива милосрђе од кога се прави посао и економску и сексуалну експлоатацију адолесценткиња. Све болеснији и огорченији, Мирбо постаје готово неспособан да пише (ипак, написао је једну брошуру о проституцији Љубав жене која се продаје, (L’amour de la femme vénale), која ће бити објављена после његове смрти… и то у Бугарској!), повлачи се у Трил (Triel), где покушава да се опорави од нечовештва људи окружен цвећем и платнима својих пријатеља сликара. Први светски рат доводи овог непоправљивог пацифисту до најдубљег очајања имајући у виду чињеницу да је непрестано указивао на злочиначке ратне настраности и да се залагао за француско-немачко пријатељство. Умро је на свој 69. рођендан, 16. фебруара 1917. Неколико дана касније, његова супруга објављује у листу, Le Petit Parisien његов наводни Политички тестамент, (“Testament politique d’Octave Mirbeau“), који је на њен захтев саставио отпадник Гистав Ерве, (Gustave Hervé). Пишчеви пријатељи узалудно разоткривају ту дезинформацију која ће на дуги период укаљати успомену на Октава Мирбоа. И заиста, Мирбо ће проћи кроз шездесетогодишњи период чистилишта. Наравно, појављују се редовно нова издања његова два најпознатија романа, његов комад, Les affaires sont les affaires у више наврата је постављан на репертоар, у периоду од 1934. до 1936. светлост дана је угледало неколико његових дела обједињених у целину под насловом који би могао да превари – Сабрана дела (Œuvres complètes). Ипак, познат је само један мали део његовог огромнг стваралаштва; нема исправног читања Мирбоовог дела и он је често посматран као натуралиста или чак као порнографски писац и човек који мења своја политичка убеђења; што се тиче универзитетске наставе и школских удбеника, ситуација је још гора, постоји тек неколико теза англосаксонских аутора који се баве његовим делом. Ствари почињу да се мењају крајем седамдесетих година XX века захваљујући Иберу Жијену, (Hubert Juin) који објављује Мирбоове романе у колекцији ‘’Крај века’’ (Фин де сиèцле), затим осамдесетих година XX века, када се појављују први радови универзитетских професора, а ситуација се нарочито побољшава почев од деведесетих година XX века: објављена је прва Мирбоова биографија, Октав Мирбо, проклињач вернога срца (Octave Mireau, l’imprécateur au cœur fidèle); објављено је тридесетак књига са дотад необљављеним текстовима, (Dans le ciel, Contes cruels, Combats pour l’enfant, Paris déshabillé, Combats esthétiques, Lettres de l’Inde, L'amour de la femme vénale, Chroniques du Diable, Amours cocasses, Noces parisiennes,Premières chroniques esthétiques), преписка са Алфредом Бансаром (Alfred Bansard), Клодом Монеом (Claude Monet), Камијем Писароом (Camille Pissarro), Огистом Роденом (Auguste Rodin), и Жаном Гравом (Јеан Граве)…; организована су три међународна научна скупа а објављени су и зборници са тих скупова; 1993. почело је са радом Друштво Октав Мирбо, (Société Octave Mirbeau), које издаје Свеске Октав Мирбо, (Cahiers Octave Mirbeau); истраживања на универзитетском нивоу све су бројнија и у Француској и у иностранству; велики успех представа Огњиште, (Le foyer) и Поао је поао, (Les Affaires sont les affaires); бројне драмске адаптације Мирбоових романа, прича и хроника; скорашње објављивање првог критичког издања Романескно стваралаштво и позориште Октава Мирбоа , (Œuvre romanesque et théâtre de Mirbeau), за које смо се ми побринули… Октав Мирбо је коначно заузео место које му припада : једно од најзначајнијих у француској књижевности. Прототип је ангажованог писца, он је анархиста и индивидуалац и велики демисификатор људске природе и институција које отуђују људе, тлаче их и убијају. Зачео је естетику откровења и одредио себи мисију да ‘’оне који се понашају као да не виде присили да погледају Медузу у лице’’. Зато је почео да преиспитује, не само буржоаско друштво и капиталистичку економију, него и владајућу идеологију и традиционалне књижевне форме, јер сви они доприносе умртвљавању савести и стварању лажне и непотпуне слике о човековој судбини и о судбини друштва. Нарочито се истицао у борби за напуштање тзв. реалистичког романа. Одбацујући натурализам, академизам и симболизам, нашао је свој пут негде између импресионизма и експресионизма, а велики број писаца двадесетог века његови су дужници. Пјер Мишел
|
||
  |
||
|
|
||
Почев од 1890. године
Мирбо преживљава
дугу егзистенцијалну
кризу, а његово
стање погоршава
и озбиљна брачна
криза - 1887. жени
се бившом глумицом
Алис Рењо (Alice Regnault),
упркос гласинама
које су кружиле
о њој – криза
проузрокована
његовим веровањем
да болује од
импотенције.
Ипак током тих
тешких година
Мирбо објављује
у наставцима
прве верзије
Дневника једне
собарице
