OKTAV MIRBO, PRAVDOTVORACPosle poluvekovnog ispaštanja, najzad je priznata, sa zakašnjenjem, genijalnost i modernost Oktava Mirboa (1848-1917), “pravdotvorca” koji je, po rečima Emila Zole, “dao svoje srce bednicima i paćenicima ovoga sveta ”. Krajnje je vreme, danas, da se krene u otkrivanje jednog ogromnog, raznolikog i neobično aktuelnog opusa, od koga je do danas bio poznat samo mali deo. U svim svojim delima, Mirbo je, poput svojih ”bogova” Ogista Rodena i Kloda Monea, pokušao da iz korena izmeni pogled svojih savremenika. Hteo je da nam otvori oči, i da nas natera da otkrijemo bića i stvari, vrednosti i institucije, onakve kakvi su, a ne onakve kakvima smo mi imali uslova da vidimo – ili pre, da ne vidimo. Još 1877. on daje piscu zadatak da primora “hotimične slepce” da ”pogledaju Meduzu u lice”. Pamfletist, umetnički kritičar, romanopisac i dramatičar, Mirbo je dakle pre svega veliki demistifikator. VELIKI DEMISTIFIKATOR U očima ”dobromislećih”
ljudi i licemera svih vrsta, njegov ”zločin” je u tome što
je naveo društvo da sebe sagleda u svoj nagoti i da se ”zgrozi nad
samim sobom”.
BIOGRAFSKA BELEŠKAOktav Mirbo (1848-1917), novinar, polemičar, književni kritičar, romansijer i dramski pisac jedna je od najzanimljivijih i najoriginalnijih figura književnog sveta iz perioda Belle époque. Prvo delo koje objavljuje pod svojim imenom u novembru 1885. godine jeste zbirka novela Pisma iz moje kolibe (Lettres de ma chaumière), koja za okvir imaju Normandiju i Finister, predstavlja se kao antiteza predusretljivosti Alfonsa Dodea, pružajući prilično mračnu sliku čoveka i društva, koja će biti još više naglašena u sledeća tri, više ili manje, autobiografska romana : Raspeće (Le Calvaire, 1886), u kome Mirbo vrlo malo govori o svojoj vez sa Židit; Opat Žil (L’Abbé Jules, 1888), u kome, pod uticajem Dostojevskog čije je delo tek bio otkrio, primenjuje principe psihologije da bi predstavio lik jednog katoličkog sveštenika koji je sav u otporu prema socijalnoj nepravdi i pokvarenosti Crkve; i (Sebastien Roch 1890), gde dirljivo opisuje ‘’umorstvo duše jednog deteta’’ koje je počinio jedan jezuita nasilnik, a priču smešta u kolež Sen-Fransoa-Gzavije (Saint-Francois-Xavier) u Vanu. Istovremeno, saradjuje u listovima Gaulois, La France, L‘Evénement, Le Matin, Gil Blas, Figaro i u Echo de Paris: Započinje umetničke bitke (oduševljen je radovima Rodena, Monea i impresionostičkim slikarima, pa onda i Van Gogom, Kamijem Klodelom i Majolom) i one političke (približava se anarhistima, napada Bulanžeove pristalice, nacionalizam, kolonijalizam, militarizam, kao i ‘’loše pastire’’ svih veroispovesti, koji se služe opštim pravom glasa da bi što bolje oglobili stado i isplanirali kako da unište i zaglupe ljude).
Kao posledica dubokog pesimizma u koji je Mirbo zapao, svetlost dana će, jedno za drugim , ugledati sledeća njegova dela: Vrt mučenja 1899. – to je književno čudovište koje čini pačvork tekstova različitih po vremenu nastanka i po tonu, zatim Dnevnik jedne sobarice, objavljen 1900. – žigosanje ropstva modernog vremena kao što je postojanje posluge kao i razotkrivanje nakaradnog naličja buržoazije, i, na kraju, 1901. pojavljuje se kolaž sačinjen od pedesetak okrutnih priča koje su objavljivane u štampi tokom petnaest poslednjih godina pod naslovom 21 dan jednogneurastenika (Les 21 jours d’un neurasthénique). U aprilu 1903. veliki uspeh doživljava njegova velika klasična komedija naravi i karaktera Posao je posao (Les Affaires sont les affaires) izvedena na sceni pozorišta Komedi fransez (Comédie française). U tom komadu Mirbo napada klasu skorojevića i razotkriva svemoć novca kroz lik Isidora Lešaa (Isidore Lechat), čoveka koji se bavi mnogim poslovima i koji postaje tip. Predstava doživljava veliki uspeh u Nemačkoj, Rusiji, Sjedinjenim američkim državama i nekim drugim zemljama. Stekavši bogatstvo, Mirbo mnogo redje piše za novine (istaknimo ipak njegovu šestomesečnu saradnju sa listom L’Humanité tokom 1904) i napušta romaneskni žanr nasledjen iz XIX veka, pokušava da unese novine u njega udaljavajući ga od naturalizma: 1907. objavljuje priču o putovanju kroz Belgiju, Holandiju i Nemačku 628-É (La 628-E8), a junak te priče je njegov automobil; 1913. objavljuje rableovsku fantaziju inspirisanu njegovim psom – Dingo. Isto tako, u pozorištu Comédie francaise izvodi se njegova komedija Ognjište (Le Foyer), koja izaziva skandal jer razotkriva milosrdje od koga se pravi posao i ekonomsku i seksualnu eksploataciju adolescentkinja.
I zaista, Mirbo će proći kroz šezdesetogodišnji period čistilišta. Naravno, pojavljuju se redovno nova izdanja njegova dva najpoznatija romana, njegov komad Les affaires sont les affaires u više navrata je postavljan na repertoar, u periodu od 1934. do 1936. svetlost dana je ugledalo nekoliko njegovih dela objedinjenih u celinu pod naslovom koji bi mogao da prevari – Sabrana dela (Oeuvres complètes). Ipak, poznat je samo jedan mali deo njegovog ogromng stvaralaštva; nema ispravnog čitanja Mirboovog dela i on je često posmatran kao naturalista ili čak kao pornografski pisac i čovek koji menja svoja politička ubedjenja; što se tiče univerzitetske nastave i školskih ud¾benika, situacija je još gora, postoji tek nekoliko teza anglosaksonskih autora koji se bave njegovim delom. Stvari počinju da se menjaju krajem sedamdesetih godina XX veka zahvaljujući Iberu Žijenu (Hubert Juin) koji objavljuje Mirboove romane u kolekciji ‘’Kraj veka’’ (Fin de siècle), zatim osamdesetih godina XX veka, kada se pojavljuju prvi radovi univerzitetskih profesora, a situacija se naročito poboljšava počev od devedesetih godina XX veka: objavljena je prva Mirboova biografija, Oktav Mirbo,proklinjač vernoga srca (Octave Mireau, l’imprécateur au coeur fidèle); objavljeno je tridesetak knjiga sa dotad neobljavljenim tekstovima (Dans le ciel, Contes cruels, Combats pour l’enfant, Paris déshabillé, Combats esthétiques, Lettres de l’Inde, L'amour de la femme vénale, Chroniques du Diable, Amours cocasses, Noces parisiennes, Premières chroniques esthétiques, prepiska sa Alfredom Bansarom (Alfred Bansard), Klodom Moneom (Claude Monet), Kamijem Pisaroom (Camille Pissarro), Ogistom Rodenom (Auguste Rodin) i Žanom Gravom (Jean Grave)…; organizovana su tri medjunarodna naučna skupa a objavljeni su i zbornici sa tih skupova; 1993. počelo je sa radom Društvo Oktav Mirbo (Société Octave Mirbeau), koje izdaje Sveske Oktav Mirbo (Cahiers Octave Mirbeau); istraživanja na univerzitetskom nivou sve su brojnija i u Francuskoj i u inostranstvu; veliki uspeh predstava Ognjište (Le foyer) i Poao je poao (Les Affaires sont les affaires); brojne dramske adaptacije Mirboovih romana, priča i hronika; skorašnje objavljivanje prvog kritičkog izdanja Romaneskno stvaralaštvo i pozorište Oktava Mirboa (œuvre romanesque et théâtre de Mirbeau), za koje smo se mi pobrinuli… 
Oktav Mirbo je konačno zauzeo mesto koje mu pripada : jedno od najznačajnijih u francuskoj književnosti. Prototip je angažovanog pisca, on je anarhista i individualac i veliki demisifikator ljudske prirode i institucija koje otudjuju ljude, tlače ih i ubijaju. Začeo je estetiku otkrovenja i odredio sebi misiju da ‘’one koji se ponašaju kao da ne vide prisili da pogledaju Meduzu u lice’’. Zato je počeo da preispituje, ne samo buržoasko društvo i kapitalističku ekonomiju, nego i vladajuću ideologiju i tradicionalne književne forme, jer svi oni doprinose umrtvljavanju savesti i stvaranju lažne i nepotpune slike o čovekovoj sudbini i o sudbini društva. Naročito se isticao u borbi za napuštanje tzv. realističkog romana. Odbacujući naturalizam, akademizam i simbolizam, našao je svoj put negde izmedju impresionizma i ekspresionizma, a veliki broj pisaca dvadesetog veka njegovi su dužnici. Pjer Mišel
| ||
Pošto se sablaznio nad svim onim što je vredjalo njegove zahteve
za Istinom i Pravdom, postao je sablažnjiv u očima moćnika
ovoga sveta, što je, posle smrti, skupo platio. Mirbo je naime, tokom
četrdeset godina, sa vedrom okrutnošću, raskrinkavao,
naterivao da se ”mršte”, sve one koje zaludan narod, propisno
zaglupljen, uporno poštuje: demagoge, gusare u politici; špekulante
i prevarante, pirate na berzi i ajkule u industriji i trgovini;
”moralna čudovišta” nečuvenog represivnog sistema zvanog
”Pravda”; ”mrvitelja duša” u Crkvama; hohštaplere
u umetnosti i književnosti, lutane i majstore pevače u podmitljivoj
i umrtvljenoj štampi; i sve buržuje koji se bogate na bedi siromaha
i koji su se, bez ikakvog sažaljenja, bez ikakvog ”umetničkog
osećanja” i bez ikakvog ličnog stava, obskrbili, radi
svog moralnog i intelektualnog konfora, neiskorenjivom i ubistvenom
mirnom savešću. Oni su proizvodi jednog društva na umoru,
u kome se sve kreće u obrnutom smeru od zdravog razuma i pravde,
i u kome, pod vidom ”demokratije” i ”države”, bezobzirna
manjina nekažnjeno eksploatiše, gazi, otudjuje i sakati većinu,
svedenu na stanje ”larve”. Ona obezvredjuje genijalnost,
ponižava umetnost i pretvara sve, ljude i stvari, talenat i čast,
u običnu robu, podredjenu neumoljivom zakonu ponude i
potražnje. Na ruševinama ljudskih vrednosti, ona podiže oltare kapitalističkom
bogu sa ljudskim likom, koji vlada celom zemaljskom kuglom i pretvara
je u zastrašujući ”vrt mučenja”: Zlatnom
teletu. 
Mladost
je proveo u selu Remalar (Rémalard) koje ga je gušilo, školovao se jedno
vreme u jezuitskom koležu u Vanu (Vannes) i, pošto je iz njega u petnaestoj
godini isključen pod više nego sumnjivim okolnostima, biva prinudjen,
sav u očajanju, da uči beležnički posao u mučeničkoj
samoći. Posle traumatičnog iskustva koje je doneo rat 1870.
godine, prihvata poziv bonapartističkog vodje Dikea, bivšeg poslanika
iz Orna, da bude njegov lični sekretar. Ovaj ga dovodi u Pariz
i uvodi u L'Ordre de Paris, zvanični organ L’Appel au
peuple. To će biti početak jednog dugog perioda zbog koga
će Mirbo kasnije imati snažno osećanje krivice : naizmenično,
ponekad i istovremeno, Mirbo ima ulogu posluge - budući da je bio
lični sekretar Digeov (Dugué), kasnije sekretar Artira Mejera (Arthur
Meyer), glavnog urednika lista Gaulois - ‘’prostituisao’’ je
svoj talenat (bio je honorarni novinar lista L‘Ordre, a zatim
je pisao i za L‘Ariégeois, bili su to bonapartistički listovi,
onda za monarhistički Gaulois i za anitoportunistički
i antisemitski Grimaces – avaj!), a bio je i ‘’rob’’ (napisao
je dvanaestak romana i novela po narudžbini, kao što su, pre svih, Štitonoša
(
